Још 1992-те године истраживачи су били затечени открићем врсте црних гљивица које су населиле напуштени нуклеарни реактор у чернобиљској електрани. Изгледало је као да разграђују и само графитно језгро. Гљивице су расле у правцу извора зрачења, из чега су истраживачи закључили да оне, заправо, користе фотохемијски процес сличан фотосинтези, само што уместо сунчевог светла, које и не допире у мрачни напуштени реактор, користе радиоактивно зрачење.
За то је одговоран пигмент меланин, који оне садрже у великој количини, а истраживачи су тек десет година касније подробније испитали овај феномен. Принцип је као код биљака које у фотосинтези користе зелени пигмент хлорофила да апсорбују сунчеву светлост, а ове гљивице – црни пигмент меланина и радиоактивно јонизујуће зрачење.
Занимљиво је да пигмента меланина има и у кожи људи, а нарочито оних са тамнијм теном, због чега су они боље заштићени од излагања сунцу.
Узорци осам врста ових необичних гљивица које воле радијацију, а које су сакупљене у близини Чернобиља, послати су 2016. године на Међународну свемирску станицу, где је јонизујуће зрачење од 40 до 80 пута јаче него на земљи, да би се утврдило могу ли да се прилагоде.
Истраживачи се надају да би ове тамне гљивице могле да послуже за храну астронаутима на дугим мисијама, јер су толико отпорне на јонизујуће зрачење – чак га користе за свој раст.
За сада, резултати још нису познати, али су и у прошлости откривене сличне појаве. Наиме, пронађене су споре гљивица са високим процентом меланина из доба Креде, када су изумрле многе биљне и животињске врсте, јер је Земља тада пролазила кроз тзв. магнетну нулу, због чега је тада изгубила природни „штит“ од космичког зрачења.
Добра вест је да се природа прилагођава, јер изгледа да где год има извора енергије, појаве се неке нове врсте живота. То указује и на могућност постојања живог света и другде у космосу, упркос великој радијацији.