Након Првог нуклеарног самита који је 21. марта почео у Бриселу, актуелизована је тема коришћења нуклеарне енергије, а у Декларацији о нуклеарној енергији, која је усвојена на овом  Самиту, нуклеарна енергија је означена као кључна компонента у глобалној стратегији за смањење емисије гасова стаклене баште. У Декларацији се такође наводи и да је нуклеарна енергија од суштинског значаја за осигурање енергетске безбедности, повећање енергетске отпорности и промовисање дугорочног одрживог развоја и транзиције на чисту енергију.

Међутим, у Србији је и даље на снази Закон о забрани градње нуклеарних електрана, који је донесен 1989., три године након катастрофе у Чернобиљу. Овај Закон су новонастале државе Словенија и Хрватска укинуле одмах после распада  СФР Југославије. 

Недавно је Скупштини Републике Србије поднет и посланички предлог закона о престанку важења Закона о забрани изградње нуклеарних електрана, а по речима министарке рударства и енергетике Дубравке Ђедовић Хандановић „битно је да на време планирамо и размишљамо о нуклеарној енергији“.

У интервјуу за портал www.biznis.rs, др Ковиљка Станковић, професор Електротехничког факултета Универзитета у Београду и председник Српског нуклеарног друштва (са којим је Директорат недавно  отписао Споразум о пословно – техничкој сарадњи), говори о логичном следу догађаја, фазама и Стратегији која је неопходна, уколико се Република Србија одлучи за примену нуклеарне енергије: