Текст преузет од портала Телеграф.рс

На својој кожи осетили смо катастрофе рата, библијских поплава, нису нам страни ни земљотреси, а по први пут за 100 година сусрели смо се са биолошком претњом која је паралисала Србију. Све то изнова је отварало питања о томе колико смо спремни за катасторфе какве нисмо ни сањали да могу да нас задесе. Да ли бисмо били спремни за нуклеарни акцидент?

Ова опасност већ је добро изучена и, без панике, заиста је најмање очекивана. Но, не треба заборавити да наше комшије нижу нуклеарне електране близу граница са Србијом, а две највеће мирнодопске катастрофе које памтимо збиле су се у свега три деценије – Чернобил и Фукушима.

Кажемо „памтимо“, јер – у свету је било и много горих ствари шездесетих година о којима се није мнгого говорило – пробле нуклеарних бомби од којих су се радиоактивне честице шириле у атмосферу и, наравно, падале на земљу.

О нуклеарној сигурности и безбедности у Србији брине се СРБАТОМ, тачније, Директорат за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије. Наши репортери разговарали су са директором Слађаном Велиновим и његовим саветником др Бојаном Радаком.

Одмах да разјаснимо, то није никаква „Винча“, не шетају се људи у скафандерима и не носе необичне инструменте који у сваком тренутку могу да запиште. Ово државно тело бави се законском регулативом нуклеарне сигурности и безбедности, правилницима о безбедности, мерењима… као и инспекцијском контролом спровођења те регулативе. Дакле, на њима је велики посао да читаву материју нуклеарне сигурности и безбедности уреде, учине транспарентном и да сваки извор зрачења држе „под лупом“.

Али, када би се којим случајем у региону догодила нуклеарна катастрофа – све очи биле би упрте у њих. Постоји девет станица широм Србије које прате радиоактивност и било шта да се догоди у Мађарској, Словенији, Бугарској, па и много даље, чак и у Русији, не би могло да се се сакрије.

– Ми имамо Закон о забрани нуклеарних електрана, али имамо шест-седам нуклеарки у окружењу, до 300 километара од наших граница, као да су у нашем дворишту. Девет станица за праћење је добро за Србију, али у преговорима смо да добијемо још 15. Ви више не можете да сакријете да се нешто десило у свету. Свако може да види колики је ниво зрачења у европским земљама – испричао нам је директор Велинов.

А шта ако се деси?

– Ако би дошлодо неког нуклеарног акцидента, грађани би морали да поштују наше инструкције. Ако кажемо „Не сме да се пије вода“, онда заиста не сме и биће начина да се та вода обезбеди. Ако се каже „Останите у својим кућама“, то мора да се слуша како би се сачувало здравље – објашњава нам директор.

Ипак, човечанство је много научило на лекцијама из прошлости. Чернобил, кажу наши саговорници, једноставно не може да се понови. Таква људска грешка је недопустива и немогућа, јер Међународна афенција која се бави контролом нуклеарних реактора, са седиштем у Бечу, будно мотри сваки потез.

Експеримент стручњака, који нас је 1986. године скупо коштао, био је пут са друге стране познатог, ризичан потез који је довео до највеће катастрофе у мирнодопској историји употребе нуклеарне енергије.

Радионуклиди из Чернобила још могу да се пронађу и у Србији.

Са друге стране, други најпознатији инцидент у Фукушими, заправо је показао колико су модерне нуклеарне електране данас сигурније, а и отпорне на спољне ударе.

– Након катастрофе у Јапану било је 20.000 жртава цунамија. И нула жртава радијације. Фукушима је пројектована тако да директно у реактор може да удари боинг и да не дође до нуклеарне катастрофе – причају наши саговорници.

Како кажу, они су неретко гости у неким од ових електрана и никада нису били одбијени за улазак у постројења.

Шта је зрачење, а шта су честице

Оно што би обичан човек требало да разуме јесте разлика између зрачења неког извора – рендгена, радиотерапије, кобалтне шипке и сл. и опасних честица, радионуклида, који се могу наћи на земљи, а преко земље доспети и до хране и нашег организма.

Зрачење, свакако, може да буде смртно опасно. Али, чим се кобалтна шипка врати на дно базена препуног воде, то зрачење је нула; Чим се рендген искључи, опасност је прошла.

Тако, на пример, у Винчи постоји центар за стерилизацију гама зрацима, где се доноси сва медицинска опрема: шприцеви, игле, маске и сл. и излаже се гама зрацима. Апсолутно сви микроби тада су елиминисани, јер зрачење раскида ДНК ланац. А исто тако могуће је и зрачење хране, нарочито оне суве – разних зачина који би због плесни и бактерија били лако кварљива роба. И све је то безбедно, јер када се озрачи, тај материјал и та храна не могу да акумулирају, а потом емитују опасно зрачење.

Са друге стране, када се догоди катастрофа као што је експлозија, где се сам извор зрачења (нпр. уранијумска или чак кобалтна шипка) распрсне на ситне комаде, у ваздуху се нађе мноштво честица које су саме по себи радиоактивне, које зраче околину. Оне путем облака и кроз кишу, нажалост, падају на земљу.

Ипак, када је у питању Чернобил, највише је била угрожена Белорусија и Скандинавија – имали смо среће да ветар ове честице не донесе право на наше просторе. Са друге стране, половина ових честица (цезијума 137), већ је прошла фазу распада, па самим тим и није радиоактивна, а онај остатак већ је продро дубље у земљу, па да би се детектовао морало би мало да се загребе испод површине.

Колико је Винча опасна?

Реактор у Винчи не ради, али оно што је остало из наше, ипак просперитетније историје него данашњице, јесте течни отпад тог реактора који је потребно држати на сигурном.

Како кажу у Директорату, његово чување није небезбедно, али је потребно осавременити начин складиштења. Тако би овај течни отпад требало претворити у чврсти или желатинасти.

Иначе, у Србији постоји око 300 извора радиоактивности који се користе у индустрији за разне сврхе.

Постоји још једна ствар коју би требало знати – савремени уређаји не користе радиоактивне изворе као такве, већ се ефекат озрачивања постиже убрзањем електрона. Дакле, то су апарати који су опасни док раде, а потпуно безопасни и чисти када су искључени. На пример, савремена медицинска зрачна терапија базира се на таквим „акцелераторима“, па се туморске ћелије убијау снопом електрона, а не гама зрацима.

– Акцелератор нема у себи радиоактивни материјал, то је убрзање честица у електричном пољу. Сноп електрона из акцелератора има исте или сличне ефекте као и зрачење из радиоактивног извора. У свету почиње да се примењује и протонска терапија, која је још боља за пацијенте, јер протони не продиру даље у здраво ткиво, већ се заустављају на болесном. Протон има ограничени домет – објашњава нам др Бојан Радак.