Протекло је шездесет година од доношења првог закона у области заштите од јонизујућег зрачења. За то време донето је укупно осам закона о заштити од јонизујућих зрачења, при чему треба имати у виду да су у једном периоду, паралелно са савезним законом на снази били и републички закони који су уређивали ову област.
Најстарији пропис из области, Правилник о заштитним мјерама при раду са рентгенским уређајима и радиоактивним материјама (Службени лист бр. 100/47) потиче из 1947. године и односи се на заштитне мере при раду са рендгенским уређајима и радиоактивним материјама. Чак 20 од укупно 71 члана овог правилника регулише заштиту од електричне струје високог напона. Други одељак правилника бави се заштитом од рендгенског зрачења („рентгенских зракова“) и у њему су дате табеле са еквивалентима олова, фактори за прорачунавање заштитних вредности за поједине материјале као и мере заштите медицинског особља и пацијената. Трећи одељак овог правилника прописује мере заштите од радиоактивног зрачења приликом радиотерапије односно примене „радиоактивних фокуса“ или „радиофора“.
Контрола промета радиоактивних изотопа први пут је регулисана 1958. године Наредбом о ограничењу промета радиоактивних изотопа (Службени лист ФНРЈ бр. 44/58).
Закон о заштити од јонизујућих зрачења (Службени лист ФНРЈ бр. 16/59) донет 1959. године је први закон у овој области. На његово доношење у великој мери је утицао акцидент на реактору РБ у Винчи који се догодио 15. октобра 1958. године као и припреме за пуштање у рад реактора РА. У члану 1. се каже да се „у циљу заштите од штетног дејства јонизујућих зрачења стављају (се) под надзор по одредбама овог закона извори тих зрачења, као и сва лица, материје и предмети изложени овим зрачењима.“ У члану 3. се наводи да поред извора јонизујућих зрачења, надзору подлеже и рад са изворима, зграде, делови зграда и просторије, атмосфера, тле, вода, људска и сточна храна и отпадни материјали, прибори за личну и колективну заштиту, особље које ради са изворима јонизујућих зрачења као и становништво и појединци који под било којим околностима дођу или могу доћи под утицај јонизујућих зрачења. Чланом 5. се уводи обавеза организовања службе за заштиту од јонизујућих зрачења. Законом се прописују надлежности Савезне комисије за нуклеарну енергију која је основана 1955. године а које се односе на локацију и изградњу објеката и постројења, набављање, коришћење и стављање у промет извора зрачења, евиденцију извора зрачења, контролу атмосфере, воде, хране и тла. Прописани су и услови за заштиту особља као и њихова права у погледу пензионог осигурања. У посебном одељку су наведене казнене одредбе. Организација службе за вршење инспекцијских послова, дужности и овлашћења инспектора и поступак при вршењу службе прописују се уредбом савезног извршног већа. У посебном члану наведени су прописи које доноси Савезна комисија за нуклеарну енергију.
Основни закон о заштити од јонизујућих зрачења (Сл. лист СФРЈ 12/65) донет 1965. године наводи списак од десет послова заштите од јонизујућих зрачења. Између осталог то су организовање службе за заштиту од јонизујућих зрачења, мерење степена изложености радних места и утврђивање примљених доза и контрола здравственог стања лица на тим радним местима, утврђивање доза које прима становништво, утврђивање контаминације људске и сточне хране, земљишта, воде, ваздуха и радних просторија и спровођење деконтаминације, утврђивање и проверавање исправности мерних инструмената и заштитних средстава и поступање са радиоактивним отпадом. Овим законом уведена је обавеза утврђивања плана мера за заштиту од евентуалних удеса проузрокованих нуклеарним машинама (реактори, акцелератори и др.) или нуклеарним енергетским реакторима а који обухвата, поред заштите лица изложених зрачењу при раду, и заштиту становништва од штетног дејства зрачења у ближој и даљој околини. Уводи се забрана рада са изворима јонизујућих зрачења за лица млађа од 18 година и жене за време целог тока трудноће, а ако се ради о отвореним изворима – за жене за време дојења детета. Приметно је у овом закону да су бројне надлежности Савезне комисије за нуклеарну енергију пренете на друге савезне органе (Савезни секретаријат за здравствену и социјалну политику и Савезни завод за здравствену заштиту) као и републичке органе па је тако у њеном делокругу рада остало само давање сагласности за изградњу и реконструкцију објеката у којима се намеравају сместити нуклеарни реактори, акцелератори, лабораторије за високе активности и др. као и одређивање места и обезбеђивање средстава за одлагање радиоактивног отпада. Чланом 31. прописано је да надзор над спровођењем мера заштите од јонизујућих зрачења врше републички органи надлежни за послове санитарне инспекције. Чланом 40. прописано је да се о спровођењу послова заштите од јонизујућих зрачења стара Савезни секретаријат за здравство и социјалну политику у сарадњи са Савезном комисијом за нуклеарну енергију, органима управе надлежним за послове цивилне заштите и другим удружењима, органима и организацијама. Прописе у области заштите од јонизујућих зрачења доноси савезни секретар за здравство и социјалну политику.
Закон о заштити од јонизујућих зрачења (Сл. лист СФРЈ бр. 54/76) који је донет 1976. године додатно проширује овлашћења република и покрајина. Савезна комисија за нуклеарну енергију је укинута 1970. године одлуком Савезног извршног већа па је овим Законом прописано да сагласност за локацију, пробни рад и пуштање у рад нуклеарних постројења издаје републички односно покрајински орган. У члану 10. се каже да уколико такво постројење може проузроковати опасност од радиоактивне контаминације у две или више република односно аутономних покрајина мора се прибавити сагласност надлежних органа у тим републикама односно покрајинама. Надзор над спровођењем мера за заштиту од јонизујућих зрачења врше републички односно покрајински органи осим надзора над прометом извора зрачења преко државне границе коју врши савезни орган за послове здравства.
Слободно се може рећи да Закон о заштити од јонизујућих зрачења и о посебним мерама сигурности при коришћењу нуклеарне енергије (Сл. лист СФРЈ бр. 62/84) донет 1984. године представља значајан искорак у односу на претходне законе. Очигледно је да је изградња нуклеарне електране „Кршко“ условила да се значајна пажња у овом Закону посвети мерама нуклеарне сигурности. Уводи се дефиниција нуклеарних објеката а као мера заштите од јонизујућег зрачења први пут је наведена физичка заштита нуклеарних објеката и нуклеарних материјала. У посебном одељку овог Закона прописане су мере сигурности нуклеарних објеката и нуклеарних материјала као и образовање комисије за сигурност нуклеарних објеката коју именује савезни орган управе надлежан за послове нуклеарне енергије. Прописани су услови за локацију, изградњу и коришћење нуклеарних објеката, услови за промет нуклеарних материјала, обавезе у вези са евиденцијом и контролом нуклеарних материјала као и физичком заштитом нуклеарних објеката, нуклеарних материјала и радиоактивних отпадних материја. Надзор над спровођењем овог Закона врше републички односно покрајински органи осим надзора над прометом извора зрачења преко државне границе коју врши савезни орган управе за послове здравства и савезни орган управе надлежан за унутрашње послове. Овим Законом се уводи обавеза уклањања радиоактивних громобрана на школским и другим јавним зградама које служе за боравак деце и омладине.
Акцидент у Чернобиљу који се догодио 26. априла 1986. године довео је до усвајања Закона о забрани изградње нуклеарних електрана у СФРЈ (Сл. лист СФРЈ бр. 35/89) којим је забрањена изградња нуклеарних електрана, постројења за производњу горива и постројења за прераду ислуженог горива из нуклеарних електрана. Овај Закон је престао да важи даном доношења Закона о забрани изградње нуклеарних електрана у Савезној Републици Југославији (Сл. лист СРЈ бр. 12/95 и Сл. гласник РС бр. 85/2005 – др. закон) који у суштитни није донео никакве промене у односу на претходни осим назива државе и неопходних измена у погледу друштвено-економског уређења.
Закон о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној сигурности (Сл. лист СФРЈ бр. 53/91 и Сл. лист СРЈ бр. 45/92)донет 1991. године први пут уводи појам „радијациони ризик“ као „опасност озрачивања људи и животне средине јонизујућим зрачењима, изражена као математички производ вероватноће настанка нуклеарног удеса и ефективне еквивалентне дозе зрачењакоју би при нуклеарном удесупримио најизложенији становник ван граница локације нуклеарног објекта“. Закон уводи забране прераде, складиштења и одлагања радиоактивних отпадних материјала иностраног порекла, уградње радиоактивних громобрана и систематских рендгенских прегледа лица млађих од 16 година. Чланом 31. се прописује образовање комисије за заштиту од јонизујућих зрачења која врши оцењивање стања заштите од јонизујућих зрачења у земљи, заузима ставове и предлаже мере у редовним условима и приликом ванредних догађаја и прати научна сазнања и међународне уговоре и препоруке о овој области. Чланом 48. прописује се образовање комисије за нуклеарну сигурност која оцењује да ли су извршена прописана истраживања терена, примењени одговарајући стандарди и нормативи и испуњени прописани услови у погледу квалитета изведених радова и други прописани или одређени услови који су значајни за нуклеарну сигурност објекта и заштиту животне средине. Надзор над спровођењем одредаба овог закона и одговарајућих прописа које се односе на спровођење мера нуклеарне сигурности врши савезни орган управе надлежан за послове нуклеарне енергије. Чланом 90. прописано је да се извори јонизујућих зрачења из радиоактивних громобрана који су уграђени до дана ступања на снагу овог закона морају уклонити до истека времена за њихову замену а најкасније до краја 1996. године.
Заједничко за све ове законе је да надзор над спровођењем мера заштите од јонизујућих зрачења и нуклеарне сигурности у Југословенској народној армији и у органима унутрашњих послова врше надлежни војни органи односно органи управе надлежни за унутрашње послове.
Закон о заштити од јонизујућих зрачења (Сл. лист СРЈ бр. 46/96 и Сл. гласник РС бр. 85/05 – др. закон и 101/05 – др. закон ) донет 1996. године по први пут уводи основна начела заштите од зрачења: оправданост, оптимизацију и ограничење излагања. Новина у овом Закону је увођење дефиниција ефективне и еквивалентне дозе као и радијационих и ткивних тежинских фактора. Надзор над спровођењем мера заштите од јонизујућих зрачења и мера нуклеарне сигурности врше савезни инспектори. У прелазним и завршним одредбама наведено је да ће савезна влада, корисник нуклеарног објекта и други корисници извора јонизујућих зрачења обезбедити услове за трајно одлагање радиоактивног отпада у року од пет година као и да се извори из радиоактивних громобрана морају уклонити у року од три године.
Законом о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној сигурности (Сл. гласник РС бр. 36/09 и 93/12)који је усвојен 2009. године прописује се оснивање Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије као регулаторног тела. Надзор над спровођењем мера заштите од јонизујућих зрачења и мера нуклеарне сигурности врше инспекције које су у саставу надлежних министарстава. Овим законом основано је и јавно предузеће за управљање нуклеарним објектима у Републици Србији. Рок за уклањање радиоактивних громобрана поново је продужен за пет година а рок за обезбеђивање услова за трајно одлагање радиоактивног отпада за 10 година.
Законом о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности (Сл. гласник РС бр. 95/18 и 10/19)који је усвојен по хитном поступку у децембру 2018. године, Агенција за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије је трансформисана у Директорат за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије. Директорат је самостално и функционално независно регулаторно тело које за свој рад одоговара Влади Републике Србије. Инспекција за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност се налази у саставу Директората. Овим Законом је извршено транспоновање директива Европске Комисије 59/2013, 117/2006, 70/2011 и 2009/71-2014/87. Извршена је категоризација радијационих делатности према ризику, уводе се термини ситуација планираног, постојећег и ванредног излагања, успостављен је оквир за регулисање мера радијационе безбедности као и бројна друга унапређења у складу са Европским директивама и стандардима међународне агенције за атомску енергију.
(Аутор текста: Ивана Аврамовић. Текст је у форми стручног рада објављен у Зборнику радова 30. симпозијума Друштва за заштиту од јонизујућег зрачења Србије и Црне Горе 2019. године)